U Srbiji se pravi ispraćaj u zatvor

Sve veći broj roditelja sinovima pravi ispraćaj u – zatvor.Zanimljiv članak se pojavio pre neki dan u listu "POLITIKA" koji vam prenosim u celosti.

(Ilustracija Dragan Stojanović)

U vrhu kafanskog stola sedi ponosni naslednik porodičnog prezimena koga okružuju uplakani roditelji i po ramenu tapšu drugovi i kumovi. Veselje upotpunjuje nekrunisana muzička „kraljica“ novobeogradskih splavova ili estradna zvezda vašara koji se prave uoči Velike Gospojine.

Starac od sto leta kome su došapnuli da unuk odlazi u vojsku – na neodređeno vreme, sa suzama u očima posmatra ovu scenu koja podseća na ispraćaj „prestolonaslednika“ u vojsku ili u brak, dok tehnološki pismenije zvanice ovaj „hepening“ prebacuju na „Jutjub“.   

Ali, ako je verovati Željku Krstiću, sociologu i i vaspitaču u KPZ Valjevo, sve je manje roditelja koji sinove ispraćaju u vojsku, a sve je više onih koji su odlučili da svom čedu učine nezaboravnim poslednji dan na slobodi, kako bi ono lakše podnelo nova, zatvorska svitanja.

(Ilustracija Dragan Stojanović)

„Kako da sačuvate dete kada mu otac pravi ispraćaj u zatvor? Više se ne pravi ispraćaj u vojsku, nažalost, nego na robiju”, rekao je nedavno Krstić, gostujući u  Beogradskoj hronici RTS-a. Ocenjujući da ispraćaji koji roditelji prave deci pred odlazak u zatvorpredstavljaju ozbiljan indikator stanja u društvu, on je upozorio da su zatvori postali „škole kriminala” u kojima se „zarađuje” i konstatovao da su kriminalci postali popularniji od fakultetski obrazovanih momaka i da će se devojke pre „zalepiti” za nekog povratnika iz zatvora, nego za nekoga sa fakultetskom diplomom – jer je on „predator” koji će brzo da zaradi „lovinu”.

„Nije loše biti loš“, komentariše specijalni pedagog i autorka kultne knjige „Kako da najlakše upropastite sopstveno dete“ Nadežda Milenković ovaj društveni fenomen ispraćaja na robiju. Ona ocenjuje da je ispraćaj deteta u zatvor – normalna posledica nenormalne popularizacije kriminalaca i momaka sa usijanog asfalta. Naša sagovornica dodaje da su filmski magovi iz holivudske fabrike snova decenijama radili na glorifikovanju loših momaka: nakon porodice Korleone, došla je saga o Sopranovima, a na taj planetarni fenomen nadovezale su se naše devedesete „tužne i nesretne“, kada su kriminalci preko noći postali popularniji od doktora, astrofizičara i profesora informatike i kada smo „svi mi pomalo bili kriminalci, jer smo kupovali i prodavali devize i švercovali robu preko granice kako bismo preživeli“.  

„Kasno je da se paniči, dali smo šansu da se ludilo ozvaniči – a sad smo prosto zgranuti“, ima običaj da poentira panonski mornar Đorđe Balašević, a naša sagovornica primećuje da su klinci koji danas odlaze u zatvor odrastali uz direktan televizijski prenos Arkanovog venčanja i, umesto Diznijevih, gledali junake filma „Vidimo se u čitulji“. 

„Mislim da i sami roditelji već dve decenije ne mogu da razreše dilemu da li da dete vaspitavaju u skladu sa moralnim principima i da ga bace u surov svet u kome on neće moći da se snađe. Zato i smatram da su te ’proslave’ odlaska u zatvor posledica roditeljske zbunjenosti i da oni na taj način detetu šalju poruku da je dobro biti loš. Istovremeno, to je način da se minimalizuje značaj odlaska u zatvor i društvu pošalje poruka ’nije to ništa strašno’. Ali, daleko od toga da je to – dobro“, zaključuje Nadežda Milenković.   

Psiholog Zoran Musterović smatra da taj ispraćaj ne treba da se stavi u kontekst psihološkog veselja „jer je uobičajena reakcija porodice na odlazak deteta u zatvor – bes i prebacivanje krivice sa deteta na nekog drugog“.

„Odlazak deteta u zatvor je za porodicu veoma traumatičan događaj i mislim da je pravljenje ’ispraćaja’ način da roditelji daju detetu psihološku podršku i da mu poruče da je porodica uz njega – ma šta on u životu uradio. Mislim da roditelji ne prave taj ’ispraćaj’ samo zato da bi se ’dete’ osnažilo već i zbog njih samih, jer su svesni da sina neće viđati neko vreme. Takođe, neke osobe žele da što pre odsluže kaznu, kako bi se oslobodili krivice i nastavile svoj život, pa zbog toga i ne odlaze u zatvor sa posebnom težinom i žalošću. Ne verujem da radi o nekoj raširenoj rezignaciji iz koje bi proisteklo da je svejedno biti u zatvoru ili na slobodi“, zaključuje Zoran Musterović.

Komentarišući činjenicu da se nekim novim klincima ne pravi ispraćaj u vojsku, nego u zatvor, sociolog Boris Jašović ističe da je situacija u kojoj roditelji prave ispraćaj detetu prestupniku u svim elementima – nadrealna, ali dodaje da smo mi dugo vremena bili zemlja nadrealizma u kojoj su kriminalci bili statusno vrednovani.

----------------------------------------------------------------------

Samo još fale sličice sa kriminalcima

„Ja se ne bih usudio da pravim paralelu između odlaska u zatvor i ispraćaja u vojsku, jer je armija u vrednosnom i statusnom sistemu našeg naroda visoko vrednovana. Međutim, ne treba zaboraviti da su deca rođena devedesetih godina odrastala uz medijsku popularizaciju kriminalaca i da su glavni antijunaci njihovog detinjstva bili žestoki momci iz filma ’Vidimo se u čitulji’ – samo je falio još album sa sličicama, pa da oni postanu glavne zvezde dečjih spomenara“, zaključuje sociolog Boris Jašović.

Katarina Đorđević

objavljeno: 21.09.2013. u listu "Politika"