Vise tuzilaca nego sudija

Jos jedan zanimljiv clanak o nasem pravosudju u listu "Politika"

Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) stvara pravnu nesigurnost za građane i moraće na reviziju, zaključile su sudije, tužioci i advokati koji su članovi Komisije za sprovođenje Nacionalne strategije reforme pravosuđa.

– Iako je ZKP najavljivan kao veliki doprinos efikasnosti krivičnog postupka, iz dosadašnje primene je jasno da je postupak znatno sporiji i skuplji – kaže dr Goran Ilić, predsednik Udruženja tužilaca Srbije i zamenik republičkog javnog tužioca.

On je podsetio da brojne odredbe ZKP-a nisu u saglasnosti sa Ustavom, naročito kada je reč o poštovanju ljudskih prava.

– Ako budemo suviše dugo čekali sa izmenama ZKP-a, bojim se da će nas događaji prestići i da nam se može desiti nešto slično što se dogodilo u Hrvatskoj, gde je više od 50 odredaba zakonika proglašeno neustavnim, pa su se hrvatske sudije hvatale za glavu pitajući se kakva će biti sudbina svih krivičnih postupaka koji su započeti i završeni na osnovu tog zakonika – rekao je Ilić.

Predsednik Udruženja tužilaca Srbije kazao je prošle nedelje na sednici komisije za strategiju reforme pravosuđa da je nedavno bio u poseti tužilaštvu u Novom Pazaru i da je tamo saznao zapanjujući podatak:

– U Novom Pazaru imamo šest zamenika javnih tužilaca i 12 sudija krivičara. Šta to znači? Ukoliko sve sudije u jednom danu zakažu glavni pretres, tog dana tužilaštvo ne može da pokrije sva suđenja iz prostog razloga što nema dovoljno zamenika tužilaca. U isto vreme, rad tužilaštva bi stao u svim istragama i predistražnim postupcima – rekao je Goran Ilić.

Zamenici tužilaca i tužioci, zbog ovakve preopterećenosti, rade prekovremeno i ostaju na poslu do kasnih večernjih sati, dodao je on.

– Taj entuzijazam može da drži ljude neko vreme, ali to neće moći još dugo da traje – naveo je Ilić.

On je izveo i jednu vrlo ilustrativnu računicu. Naime, jedan zamenik javnog tužioca u Novom Pazaru ima 940 predmeta u radu godišnje. Za svaki od tih predmeta mora da preduzme najmanje deset pojedinačnih radnji, kao što su saslušanja, davanje naloga, prikupljanje dokaza. Ima na raspolaganju samo pet ili deset minuta za preduzimanje jedne od tih procesnih radnji ili donošenje jedne konkretne odluke u postupku.

– Kada bi građani znali koliko malo vremena tužioci imaju da postupaju u krivičnim predmetima, bojim se da bi bili prilično nezadovoljni – rekao je Ilić.

Primer Novog Pazara je ekstreman, precizirao je, ali je samo nešto malo bolja situacija u drugim gradovima.

– Ranije smo imali pravilo da na jednog sudiju krivičara dolaze dva zamenika tužioca. Ako bismo taj standard primenili sada sa novim ZKP-om, onda bismo morali da imamo tri zamenika tužioca na jednog sudiju, jer sada tužioci postupaju i u predistražnom postupku, i u istrazi, i na glavnom pretresu. To bi značilo da bi broj tužilaca trebalo da bude uvećan tri puta. Siguran sam da država to ne može da podnese. U ovom trenutku ne postoje sredstva za tako nešto i zato je bolje promeniti zakonik – kaže Ilić.

Novi krivični postupak je mnogo skuplji i zbog toga što znatno proširuje krug osoba koje imaju pravo na obaveznu odbranu.

– Sada je odbrana obavezna za sva krivična dela za koja je zaprećena kazna veća od osam godina zatvora, a ranije je to važilo samo za krivična dela za koja se moglo izreći najmanje deset godina zatvora – objasnio je tužilac.

Stručnjaci su saglasni da ne treba odustati od koncepta tužilačke istrage, ali još nije jasno na koji način će ZKP biti promenjen.

– Ukoliko što pre ne donesemo neku odluku koja bi značila da se pristupi hitnim izmenama Zakonika o krivičnom postupku, naravno ne dirajući u njegova dobra rešenja, bojim se da ćemo izgubiti mnogo vremena. Jedna izreka kaže: Bolji je užasan kraj nego užas bez kraja. Drugim rečima: moramo reagovati što pre – poručio je dr Goran Ilić.

Pravne i tehničke nejasnoće u ZKP-u nisu samo problem za sudije i tužioce koji ga primenjuju, već stvaraju velike probleme i građanima, koji nailaze na nejednaku primenu zakonika i zato nemaju pravnu sigurnost, naglasio je Ilić.

On je podsetio da je novi ZKP nasleđen od prethodne vlasti, odnosno usvojen, sa odloženom primenom, u vreme trajanja mandata prethodnog ministarstva, koje je uveravalo stručnu javnost da nisu potrebna dodatna materijalna sredstva za primenu zakonika. Sada je već očigledno da su neophodni ogromni dodatni troškovi i da je krivični postupak u Srbiji mnogo skuplji za državu.

MAFIJAŠKA UBISTVA U BEOGRADU 2001-2011

MAFIJAŠKA UBISTVA U BEOGRADU 1991-2000

ZEMUNSKI KLAN POSLEDNJI PUT Intervju u emisiji novinarke Ivane Ivande T...

Pravosudje danas

Podaci o radu sudova koje je nedavno objavio Vrhovni kasacioni sud ukazuju da nam je period pre reforme nedostižan. Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, za „Politiku” govori o stanju u srpskom pravosuđu, pritiscima na sudije, u kojim uslovima rade zaposleni...

Pritiscima se sudije ukalupljuju, guši se njihovo slobodno uverenje koje je potrebno za nezavisno suđenje, a usaglašenost sudskih odluka i podizanje njihovog kvaliteta neće se tako ostvariti.

Vrhovni kasacioni sud nedavno je objavio rezultate rada za prošlu godinu. Kakvim vam se čine pokazatelji za 2013. godinu u odnosu na stanje pre 2010. godine?

U 2009. godini vladalo je nepodeljeno mišljenje o neophodnosti reforme. Naknadna događanja dovela su do toga da nam je sada 2009. godina nedostižna u mnogim oblastima. Zanimljivo je da je nemoguće pronaći godišnje izveštaje od pre 2010. godine, kao da je Srbija pre toga bila država bez sudova. Do određenih podataka dolazi se iz odgovora na EU upitnik, ali čak ni tamo ne postoje podaci za 2009. godinu, iako je urađen izveštaj za 11 meseci 2009. godine koji je sasvim relevantan za poređenje s kasnijim godinama. Unapred je isplanirano da se stanje ne može porediti, za slučaj da reforma ne uspe. Smanjujući broj sudova sa 138 na 34 i broj sudija za preko 800, odnosno za trećinu, kao i broj predmeta (vanparničnih i izvršnih) za preko milion, VSS je obećao da će se predmeti rešavati brže i više (kvalitet sudovanja mu nikad nije bio važan). Poredeći 2013. godinu s 2008. godinom (bez prekršajnih predmeta), vidi se da je 2013. u radu bilo skoro četiri miliona predmeta, da ih je ostalo nerešenih skoro dva i po miliona, od kojih skoro dva miliona izvršnih. Nasuprot tome, 2008. godine u radu je bilo nešto manje od 2.400.000 predmeta a na kraju je ostalo nerešenih malo manje od 800.000, od čega izvršnih manje od 400.000.

Da li je postojeća mreža sudova adekvatna broju predmeta i opterećenosti sudija, odnosno, pruža li građanima jednak pristup pravdi?

Dobro je da su ovom novom sudskom mrežom ustanovljena još 32 suda, tako da ih ima 66, kao i 29 sudskih jedinica. Kako stižu informacije iz Srbije, to nije dovoljno. O tome govori i stanje u beogradskom pravosuđu koje je samo po sebi jedan veliki sistem sa skoro 70 odsto svih predmeta u Srbiji. Tu i dalje postoji velika razlika u opterećenosti sudija. Recimo, u parničnoj materiji u Prvom osnovnom sudu, sudija je opterećen sa oko 500 predmeta (a uskoro će biti i sa preko 600 predmeta, plus priliv), sa oko 315 u Drugom i po 390 u Trećem osnovnom sudu, pri čemu i dalje ne postoji razlikovanje predmeta po složenosti. U krivici sudija ima oko 120 predmeta u Prvom osnovnom sudu, odnosno po oko 240 predmeta u Drugom i Trećem sudu. A različita opterećenost sudija znači i različito vreme u kome će biti rešen sudski predmet a građanin ostvariti sudsku zaštitu. 

Kako ocenjujete položaj zaposlenih u pravosuđu? Da li je on bolji ili lošiji nego ranije?

Četvrtina, tj. oko 3.000 najiskusnijih zaposlenih, napustila je pravosuđe u dva talasa: 2007. i 2009. godine, kada su bili prisiljeni da pristanu na socijalni program. Trenutno ima oko 900 zaposlenih (skoro 10 odsto) u pravosudnoj administraciji čiji je status nesiguran jer rade na određeno vreme po pet i više godina, uz prekide od po mesec i po dana na svakih šest meseci. Od njih se, ipak, očekuje da i u vreme prekida dolaze na posao i da tada rade, čak i na suđenjima, besplatno. Kada primaju platu, rade za 250 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je za 40 odsto niže od prosečne plate. Poseban je problem sa skoro 2.000 sudijskih pomoćnika, koji su u pravosudni sistem ušli da bi postali sudije, pod jednim uslovima, a sada su novim zakonskim odredbama onemogućeni u tome. Ukoliko ne dođe do izmene zakona, bar na način da se tek posle izbora sudije upućuju na početnu sudijsku obuku, sudijski pomoćnici će faktički izgubiti šansu da ikada budu izabrani za sudije. 

Zbog pritisaka na sudije, Društvo se obratilo Visokom savetu sudstva. Zašto?

Zaista je mnogo pritisaka na sudije. Mislim da bi svako, da samo zamisli da je stranka, pred sudijom na koga se vrše pritisci, bio veoma zabrinut za to kakva će mu presuda biti. Dve nove pojave posebno zabrinjavaju. Uz obrazloženje da se mora usaglasiti sudska praksa, što je apsolutno nesporan i zajednički cilj, odeljenja sudske prakse vrše pritiske na sudije da donesu određenu odluku, uz izlaganje sudija različitim negativnim posledicama, pa čak disciplinskom procesuiranju. Time se sudije ukalupljuju, guši se njihovo slobodno uverenje koje je potrebno za nezavisno suđenje, a usaglašenost sudskih odluka i podizanje njihovog kvaliteta neće se tako ostvariti. Usaglašavanje sudske prakse je dug proces i i postiže se kontinuiranim i kvalitetnim sudovanjem. Ohrabrujuće je što je Vrhovni kasacioni sud nedavno doneo niz zaključaka o merama koje će preduzeti u vezi s tim. Zabrinjava i izostanak reakcije Visokog saveta sudstva na brojne pritiske na sudije, čak i u situaciji kada mu se, prvi put u istoriji srpskog pravosuđa, sudije obraćaju zahtevom da ih zaštiti od drugih sudija na rukovodećim mestima, što je inače i funkcija VSS-a. Dakle, došli smo do stepena kada sudije vrše pritisak na druge sudije, a VSS ne obavlja soju ustavnu funkciju. Mada, to i ne čudi, jer je u VSS-u još pet izbornih članova iz reda sudija, za koje su i srpske i međunarodne institucije konstatovale da su delovale nezakonito i nelegitimno i podlegle političkim uticajima. Šesti izborni član, sudija Blagoje Jakšić, upravo onaj koji je pokazao lično poštenje i integritet u reviziji reizbora, platio je takav svoj stav sa šest meseci slobode, suspenzijom dugom dve i po godine, pri čemu je ukinuta presuda kojom je oslobođen, a predmet dodeljen ne sudiji koji mu je prethodno sudio, već sudiji Mesaroviću, sin žene koja je sprovodila reformu.

Nedavno je ministar pravde izneo podatak da u Srbiji zastareva 700 do 800 predmeta godišnje, a to je ogroman broj. Šta nam to govori?

Ta izjava ne znači ništa bez podataka o broju rešenih istražnih i krivičnih predmeta. Ne računajući prekršajne sudove, do kraja 2013. godine u istrazi osnovnih i viših sudova bilo je rešeno 86.205 predmeta, a to po sudiji iznosi 668 predmeta, dok je u prvostepenoj krivici rešeno 62.480 predmeta, sve ukupno 148. 685. Ako je zastarelo 800 predmeta, to čini 0,5 odsto od ukupno rešenih. Po tome se mi ne razlikujemo mnogo od drugih država. Recimo, prema istraživanju „Transparensi internešenela”, uz sve ograde o tome šta se smatra krivičnim predmetom, i razlike u odnosu na organ koji vodi istragu, tokom 2009. godine od krivičnih dela tzv. običnih i onih vezanih za korupciju zastarelo je 814 u Slovačkoj, 1.348 u Belgiji, 1.494 u Portugaliji (za deo 2009. godine), 2.546 u Mađarskoj, 153.388 u Italiji, što je 10 odsto od ukupno rešenih ili 71.078 u Bugarskoj, što je 24 odsto od ukupno rešenih predmeta.
Nema zemlje na svetu u kojoj ne postoji institut zastarevanja jer je cilj da državni organi reše krivične predmete u određenom roku, koji je propisan zakonom, a ako taj rok protekne onda se, zbog interesa pravne sigurnosti, mora konstatovati zastarevanje.
Nesporno je da pojedine sudije nisu dovoljno obučene kako za rukovođenju pretresom, tako i za tumačenje i primenu materijalnog prava, a nesporno je i da su zastrašene, da podležu autocenzuri ili političkom uticaju i da stoga ne postupaju blagovremeno u takvim predmetima. Ali, zastarevanje mora da se sagleda u sklopu svih okolnosti koje na njega utiču. Zamislite situaciju kakva nije postojala pre 2010. godine, u kojoj je sudija opterećen s više stotina pa i preko 1.500 istražnih ili sa 500 krivičnih predmeta. On te predmete mora da zna u prste i zakaže ih bar pet puta godišnje, u samo 252 radna dana, od kojih polovinu ne sudi, pripremajući predmete, radeći odluke... Da bi redovno zakazivao i završio predmete sudija bi trebalo da u danu zakaže 10 do 20 predmeta, što ni teorijski nije moguće. Već je to dovoljno da se zaključi da nešto nije u redu, ali pretežno ne sa sudijama. Izjave političara da su policija i tužilaštvo razrešili krivična dela i da je sad sve na sudovima, jasne su poruke sudijama da osude one koji su procesuirani. Međutim, postupak nije završen kada je neko procesuiran, već kada se pred sudom, na osnovu pravno relevantnih dokaza, bez ikakve sumnje dokaže krivica optuženog. Inače bi sistem radio po principu: Kadija te tuži, kadija ti sudi. Često zakazuje i kvalitet rada policije i tužilaštva jer nedostaju baš dokazi kojima bi se potkrepila optužba. Da ne govorim o tome da se u poslednje četiri godine desila kataklizma pravne države sa svim dešavanjima povodom toga što se dva puta promenila sudska mreža, a to znači da su svi predmeti bili zapakivani i otpakivani, prebacivani u druge zgrade, razvođeni i zavođeni po dva puta. Zakoni se menjaju brzo, često i neusklađeno, pa su svakodnevne dileme koji zakon treba primeniti, kako koji zakon tumačiti... itd. Pogledajte samo primer Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine koji je do 2010. godine menjan još devet puta; drugi ZKP iz 2006. godine, iako nikad nije primenjivan, menjan je i 2007. godine i 2008. godine, a važeći ZKP iz 2011. godine menjan je i pre nego što je počela njegova primena, već u 2011. godini, a zatim i u 2012. godini i dva puta u 2013. godini. Ni za šta od toga sudije nisu odgovorne, već država. Sve to čini uslove rada sudija vanredno teškim.

Miroslava Derikonjić

Kristijan Golubović u Bulevaru na TV B92

Preživeli akteri filma "Vidimo se u čitulji"

List "KURIR" o preživelima iz filma "Vidimo se u čitulji"

Tek desetak od 19 aktera dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji" (snimljen u periodu sankcija, od 1993-1995. godine) preživelo je danas!

 Mada se u javnosti često pominjalo da je je jedini preživeli  Kristijan Golubović, danas preživeli su uglavnom oni koji su pominjani kao "žestoki momci" tada su pristali da otvoreno govore o dešavanjima koja nisu bila dostupna medijima.

 Više od decenije proveo u zatvorima u rodnoj Nemačkoj, Italiji, Grčkoj i drugim zemljama širom Evrope. Već kao maloletnik odležao 3,5 godine u Dizeldorfu zbog oružane pljačke. Srbiji je po međunarodnim poternicama izručivan: 1993. iz zatvora u Dizeldorfu i 2003. iz grčkog kazamata gde je robijao kao šef jugoslovenske mafije u Atini. Osuđen zbog iznude i u „Zabeli" je odslužio četiri i po godine. Trenutno je osuđen nepravosnažno na 14 godina zatvora zbog preprodaje droge.

Samo za vreme snimanja filma tri učesnika dokumentarca su ubijena u obračunima u beogradskom podzemlju.

Sve je počelo tokom ludih devedesetih. Prvi koji je postao lak na obaraču bio je Aleksandar Knežević Knele, ubijen 28. oktobra 1992. u apartmanu 331 hotela Hajat. A onda je sve otišlo niizbrdo. Pucalo se iz pištolja, pušaka, bacane su bombe... Ubijalo se u sačekušama i obračunima...

Najuspešnijim se može smatrati Zvezdarac Željko Rutović, koji je, kao i u filmu, i danas neosuđivan i bavi se biznisom. Nekadašnji klanovi danas nisu na okupu. Sudbine preživelih su različite. Pojedini robijaju, većina se povukla, dok su retki oni koji su i dalje aktivni u podzemlju.

Film su ekranizovali autori Aleksandar Knežević i Vojislav Tufegdžić, i režiser Janko Baljak na osnovu knjige "Kriminal koji je izmenio Srbiju". Predstavljamo vam aktere koji su preživeli kišu metaka iz devedesetih.

Aleksandar Kristijan Golubović

Član zvezdarskog klana koji je u filmu priznao svoje poslove sa ukrajinskom mafijom, ali i govorio o pametnom načinu „poslovanja", preživeo je i kao i u filmu i do danas ostao neosuđivan. Iako je i u „beloj knjizi" MUP-a iz 2003. označen kao pripadnik zvezdarskog klana Sredoja Šljukića Šljuke, ni danas nema nijednu jedinu mrlju u karijeri i važi za kontroverznog biznismena. Bio je vlasnik kockarnice u elitnom ruskom turističkom gradu Sočiju. 

Dragan Nikolić Gagi

Član "bežanijskog " i jedan od vođa grupe uz Petra Miloševića (ubijen 1999.), Gorana Mijatovića Mite (ubijen 2006. na Bežanijskoj kosi) i Radoslava Trlajića Bate Trlaje (ubijen 2000.). Sa 18 godina Gagi je otišao sa drugom Pirketom (Slaviša Pavić) u inostranstvo i „pekao zanat" u Austriji, Italiji i Nemačkoj. Nije krio ni da se družio i sa Kristijanom Golubovićem, što, međutim, nije potrajalo. Trenutno se nalazi u Centralnom zatvoru u Beogradu, gde izdržava kaznu kao saučesnik u ubistvu Željka Ražnatovića Arkana. Žalio se sudu u Strazburu na presudu.

Dragan Nikolić Gagi

Nenad Branković Nena

Takozvani povratnik sa ratišta u filmu i pripadnik zvezdarskog klana na vreme se povukao se iz sveta kriminala i posvetio legalnim poslovima.


Ljubomir Manojlović Buca

Član klana sa Zvezdare koji je i u vreme filma bio uključen samo u sitnije poslove, ali je bio prijatelj iz detinjstva žestokih momaka iz ovog beogradskog naselja. Ubrzo posle filma raskrstio je sa „mutnim vodama".



Sonja Lazetić

U filmu je imala samo 15 godina. "Želim da budem poznata, da me svi znaju", izjavila je postavivši dijagnozu jednog vremena. Bila je udata za Gorana Marića, kontroverznog biznismena iz Ripnja, koji je ubijen i spaljen u džipu kraj Dobanovaca 2009. godine. Ponovo se udala za fudbalera Nikolu Lazetića pre tri godine.


Vladan Kontić - Konta
Posle filma nije bio u javnosti do 2006. godine. Tada je u obračunu sa Lukom Bojovićem u vili „Jelena" na Dedinju ranjen u nogu. Pre nekoliko godina teško ga je pretuklo obezbeđenje jednog splava i kasnije mu je isplatilo veliku odštetu.

Srđan Kačavenda
Povukao se iz javnosti i iz "velikih priča". Ipak, pominjao se kao kontroverzni biznismen i u unosnim poslovima.

zoomPreživeo je kao učesnik nekoliko pucnjava. Devedesetih se povukao iz kriminala, poznat je iz filma po ponavljanju uzrečice "razumeš".

Kristijan Golubovic vikend upucuvanja

Goli otok

Zatvor „Goli otok“ je bio zatvor koji se nalazio na hrvatskim ostrvima Goli otok (muški zatvor) i Sveti Grgur(ženski zatvor) u Jadranskom moru. Postojao je od 1949. do 1988. godine. U toku političkog sukoba između rukovodstva Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, od 1949. do 1956. godine, zatvor je bio u nadležnosti federacije i služio je kao politički zatvor namenjen pristalicama Informbiroa i Sovjetskog Saveza. Kasnije je, prešao u nadležnost SR Hrvatske i korišćen je kao običan zatvor namenjen težim kriminalcima. Zatvoren je 1988, a od 1989. godine je potpuno napušten.

Službeni naziv zatvora u periodu od 1949. do 1951. bio je „Radilište administrativno kažnjenih muškaraca/žena društveno korisnim radom“, a od 1951. do 1956. godine „Radnički prihvatni logor za političke zatvorenike“.

Zatvor „Goli otok“ formiran je 1949. godine. Odluka o njegovom formiranju doneta je najužem rukovodstvu Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) sa ciljem da se uhapšenici, koji su podržali Rezoluciju Informbiroa i bili pristalice Staljina i Sovjetskog Saveza u borbi protiv Jugoslavije, izoluju od ostalih zatvorenika. Kao predlagači „izolacije informbirovaca“ smatraju se Stevo Krajačić, šef UDBE za Hrvatsku i Edvard Kardelj, član CK KPJ. Vrh Partije je računao da peta kolona broji dosta staljinista i da će zadavati velike probleme, posebno ako dođe do tada očekivanog napada Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju. Zato je odlučeno da se ta grupa izoluje na nekom dalekom ostrvu, posebno jer se među pristalicama Informbiroa nalazio veliki broj vojnih lica, kao i aktivnih učesnika Narodnooslobodilačke borbe, sposobnih za organizovanje i vođenje oružanog otpora. Predlog za daleko i usamljeno ostrvo u Kvarnerskom zalivu potekao je od Miroslava Krleže, koji je od vajara Antuna Augustinčića čuo da postoji „ostrvo mermera“. Prema zamisli, „Goli otok“ je trebao da bude društveno-popravni zatvor, u kom će se zavedeni osuđenici brzo popraviti i vratiti svojoj Partiji.

Izgradnja zatvora započela je početkom 1949. godine, a prva grupa osuđenika iz Hrvatske, stigla je 9. jula iste godine. Ubrzo potom stigle su grupe zatvorenika izSrbije i Crne Gore. Pre formiranja zatvora „Goli otok“, jedan deo uhapšenika bio je smešten u privremenom zatvoru „Ramski rit“, kod Požarevca. Iz razloga bezbednosti, jer je postojala opasnost sa SSSR brzim upadom oslobodi logoraše, oni su ubrzo prebačeni u zatvor „Zabela“, a potom na Goli otok. Uhapšenici iz Jugoslovenske armije slati su u zatvore u Staroj Gradiški i Bileći, koje je kontrolisala vojska, a samo jedan deo ovih uhapšenika je bio kasnije prebačen na Goli otok.

Ljubomir Magas - Frankfurt 1983

Kriza i kriminal

Ekonomska kriza podstiče rast kriminaliteta uopšte, samim tim i kriminaliteta mladih, kaže za „Politiku” dr Biljana Simeunović Patić, profesor na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu. Tome u prilog svedoči činjenica da je prosečan broj maloletnih učinilaca krivičnih dela u Srbiji, tokom proteklih pet godina, porastao za četvrtinu u odnosu na prethodni petogodišnji period.

Prema podacima Republičkog zavoda sa statistiku, u našoj zemlji je od 2008. do 2012. godine u proseku podneto 3.900 krivičnih prijava protiv mlađih od 18 godina, dok je od 2003. do 2007. godine taj broj iznosio 2.990.

– Posebno zabrinjava to što je apsolutni porast maloletnih učinilaca krivičnih dela zabeležen u slučaju imovinskih i nasilnih delikata, uključujući i krivična dela protiv života i tela. Uočljivo je povećanje broja maloletnika koji čine krivična dela protiv javnog reda i mira, pre svega nasilničko ponašanje – navodi Simeunović Patić.

Navode naše sagovornice potkrepljuju brojni primeri delinkventnog ponašanja mladih. Pre nedelju dana trinaestogodišnji dečak je izboden, dok je na klupi u parku, u beogradskom naselju Žarkovo, sedeo s drugaricom. Napala su ga dvojica, takođe dečaka, starijih od njega godinu i dve dana.

Kada su dvojica naoružanih razbojnika krajem januara ove godine upali i opljačkali prodavnicu u Ulici Đorđa Zličića u Novom Sadu, niko nije mogao da pretpostavi da je reč o dvojici mladića starih 14 i 15 godina.

Do koje mere su mladi čineći krivična dela spremni da idu svedoči i hapšenje osumnjičenih za seriju razbojništava u septembru prošle godine. Ispostavilo se da su prodavnice i firme u Beogradu opljačkali dečaci s nenavršenih 18 godina i to tako što su maskirani fantomkama i uz pretnju čitavim arsenalom, počev od pištolja, preko noža do bejzbol palice i elektrošoka, od radnika oduzimali dnevni pazar.

Javnost je tokom prošle godine bila potresena i serijom brutalnih razbojništava i krađa koje su počinili maloletnici u Novom Sadu, a jedna od žrtvi mladih i obesnih napadača bio je i školski nastavnik.

Posle hapšenja četvorice osumnjičenih za prebijanje i pljačku nastavnika, među kojima je bilo i mlađih od 14 godina, ispostavilo se da oni u policijskom dosijeu već imaju ukupno 11 razbojništava i 28 teških krađa.

Profesorka Simeunović Patić kaže da poslednjih godina među maloletnim učiniocima krivičnih dela porastao broj onih sa 14 i 15 godina.

– Poslednjih godina, u strukturi maloletnih učinilaca krivičnih dela mlađi maloletnici, dakle oni sa 14 i 15 godina, učestvuju sa oko 40 odsto. Razloge treba tražiti u tome što je sve više dece bez odgovarajuće brige i nadzora roditelja ili staratelja, koji su opterećeni brojnim obavezama i problemima, dok su s druge strane ta ista deca sve izloženija negativnom uticaju devijantnih vršnjačkih grupa, starijih prestupnika i štetnim medijskim sadržajima. Takođe, droge i druge psihoaktivne supstance su im sve dostupnije – smatra naša sagovornica.

U periodima ekonomske krize, kako zaključuje Simeunović Patić, prilika za lično postignuće i socijalnu afirmaciju je sve manje u legalnoj zoni socijalnog sistema i one se sve više nalaze u zoni delinkventnog.