субота, 26. август 2017.

Robija lakša od rada po kazni

Novinarka politike dorotea carnic je proucavala ovih dana koliko i kako se u srbiji izdrzava kazna rada u javnom interesu:
ZA DESET GODINA 8.300 SRBA UMESTO ZATVORA IZABRALO RAD U JAVNOM INTERESU
Trenutno 179 osoba odrađuje svoje zatvorske ili novčane kazne po principu – osam sati rada jednako je jednom danu iza rešetaka ili 1.000 dinara
Otkako je pre deset godina u naš zakon uvedena mogućnost da se zatvorski dani odsluže društveno-korisnim radom, više od osam hiljada građana izabralo je da na ovaj način okaje svoje ogrešenje o zakon.
– Prva kazna rada u javnom interesu upisana je u matičnu knjigu povereničke službe 18. januara 2007. godine. Do sada je izrečeno 3.275 kazni rada u javnom interesu za krivična dela i 5.092 za prekršaje. Trenutno se izvršava 179 kazni rada u javnom interesu – kaže za „Politiku” Slavica Radovanović iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.
Kazna rada u javnom interesu izvršava se tako što se osuđeni upućuju kod poslodavaca s kojima je zaključen ugovor. Oni zatim obavljaju lakše poslove u trajanju od osam časova dnevno. Mogu da rade u javnim komunalnim preduzećima, muzejima, pozorištima ili bolnicama.
– Reč je o ustanovama koje ne ostvaruju finansijsku dobit, već se njihova zarada sliva u budžet grada ili države. Zakon je jasan u tom smislu i kazna u javnom interesu ne može da se odsluži u privatnom preduzeću ili kompaniji – navodi Slavica Radovanović.
Nadzor nad ovim postupkom obavlja poverenik Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Poslodavac omogućava uslove rada i neposredno nadgleda rad osuđenog, dok poverenik nadzire i osuđenika i poslodavca. Poverenik na osnovu procene kvalifikacija, sposobnosti i znanja osuđenog odlučuje u koju će ustanovu otići „po kazni”.
Ako osuđenik ne ispunjava obaveze, poverenik o tome obaveštava sud, koji preostali deo kazne preinačava u zatvorske dane. Osam sati rada isto je što i jedan zatvorski dan. Kad je reč o novčanoj kazni, osam sati rada jednako je 1.000 dinara.
Kazna rada u javnom interesu može da traje od 30 do 360 sati. Najčešće se izriče za krivična dela krađe, lakše povrede, ugrožavanja sigurnosti, učestvovanja u tuči, uništenja ili oštećenja tuđe imovine, šumske krađe, neovlašćene proizvodnje i trgovine drogom.
– Prednost ove vrste kazne je to što osuđeni ostaje u društvenoj zajednici, ne prekida mu se radni odnos, bavi se besplatnim radom. Time se i rasterećuju zatvori i ovaj način predstavlja uštedu za društvo – zaključuje naša sagovornica.
Jedan zatvorenik Srbiju košta oko 15 evra dnevno. U Francuskoj je taj broj i do deset puta veći, pa je razumljiva potreba da se boravak u zatvoru zameni drugim zakonskim rešenjem kad god je to moguće. U svetu, ova alternativna kazna veoma je popularna, ali u Srbiji mnogi i dalje biraju zatvor radije nego, na primer, da čiste ulice. Dok Srbi sa simpatijama prepričavaju vest da je negde u svetu neka filmska zvezda ili javna ličnost primorana na stotine sati društveno-korisnog rada, oni sami, ako se nađu u sličnoj situaciji, vrlo se nerado odlučuju za ovaj vid kazne.
Prema podacima koje je nedavno izneo Milan Marinović, predsednik Prekršajnog suda u Beogradu, taj sud je od 1. marta 2014. izrekao 2.223 kazne rada u javnom interesu umesto novčane, što čini tek 1,12 odsto svih izrečenih zamena kazni, kojih je u protekle tri i po godine u ovom sudu bilo 198.142.
Neka krivična dela ili prekršaji zaista nisu baš za odlazak u zatvor, ali ne mogu ni da budu oprošteni. U Americi, na primer, ima više ljudi u zatvoru nego nastavnika u srednjim školama. Tamo ljudi mogu da završe iza brave iz gotovo neverovatnih razloga, kao što su kršenje zakona o imigraciji ili zaštiti životne sredine. U anale je ušao i slučaj da su trojica Amerikanca osuđena na po osam godina zatvora zato što su uvozila jastoge iz Hondurasa koji su bili upakovani po honduraškim, a ne po američkim zakonima, odnosno u plastičnim kesama, umesto u kartonskim kutijama. Ti ljudi nisu ni znali da ovaj zakon postoji. Jedan par osuđen je u Americi na po dve godine zatvora zbog vođenja ljubavi na plaži.

Po kazni radili Berluskoni, Boj Džordž, Naomi...

Bivši premijer Italije Silvio Berluskoni radio je godinu dana u staračkom domu kako bi odslužio kaznu zbog utaje poreza. Britanska pop zvezda Boj Džordž na ovaj način je odradio kaznu zbog posedovanja droge. I manekenka Naomi Kempel odužila se za svoje grehe čisteći javne površine. Rad u javnom interesu u trajanju od čak pet godina bio je zbog pronevere izrečen jednoj službenici Ministarstva odbrane Rusije.
Košarkaš Denis Rodman morao je da odradi kaznu za neplaćanje alimentacije, a pevač Kris Braun, poznatiji po tome što je pretukao pevačicu Rijanu, proveo je 1.400 sati u društveno-korisnom radu.
Statistika kazni rada u javnom interesu za krivična dela
2012. godina – 209
2013. godina – 253
2014. godina – 351
2015. godina – 368
2016. godina – 144

Dosije : Arkan i Giska TV.Prva

петак, 18. август 2017.

Ko je ubio direktora INA Djurekovica


Tajna policija je dugi niz godina stvarala osećaj sigurnosti kod kriminalaca pa je to dovelo do toga da su se beogradski kriminalci raskomotili i u inostranstvu.

Grupa oko Željka Ražnatovića Arkana i Bojana Petrovića tako raskalašno je planirala pljačku banke u Stokholmu, da ih je ubrzo uočila švedska policija, počela da ih prati i da sprema njihovo hapšenje. 
Srpski DB došao je do ove informacije i obavestio ih da su otkriveni. Deo grupe se odmah vratio u zemlju, ali je nekoliko njih, među kojima i Arkan, uhapšeno. Pošto nije bilo dokaza, ubrzo su pušteni iz zatvora.
Prema rečima Bože Spasića, bivšeg šefa specijalnog tima za borbu protiv terorizma SDB, tih godina tajna policija planirala je likvidaciju ustaškog teroriste Mire Barešića, koji je u Stokholmu ubio našeg ambasadora.
Barešić je bio u zatvoru u blizini Malmea. Dok je savezna policija za njegovu likvidaciju angažovala grupu beogradskih kriminalaca, crnogorska policija je na taj zadatak poslala Ratka Đokića (nedavno ubijenog u Stokholmu). Sasvim slučajno, Đokić se sa likvidatorima iz Beograda sreo u jednom srpskom kafiću u Malmeu. Započet je razgovor o tome ko je za šta poslat u inostranstvo, zadaci su otkriveni i akcija je propala. Zbog ovog slučaja nastali su veliki problemi među tajnim policijama, kojih je u to vreme imala svake republika bivše SFRJ. Nakon toga doneta je odluka da sve specijalne poslove u inostranstvu, kako navodi Spasić, preuzme Savezna tajna policija.
- Sve policije Zapada i dan-danas su sigurne da su likvidaciju Stjepana Đurekovića, direktora INA, koji je pobegao iz zemlje sa vojnim planovima, izvršili pripadnici beogradskog podzemlja, iako nikada nisu imali potvrdu za to. Pojedini kriminalci su na ovoj likvidaciji napravili slavu, a da nisu ni bili blizu mestu ubistva. U emigrantskoj štampi pisalo se da je tu likvidaciju izvršila grupa Đorđa Božovića Giške i da je za to imala logističku pomoć nekog nemačkog kriminalca. Spekulisalo se i da je glavni 'čistač' u ubistvu Đurekovića bio kasnije jedan od najpoznatijih srpskih slikara, Dragan Malešević Tapi, koji je u prošle godine umro u prostorijama beogradskog SUP-a - navodi bivši šef specijalnog tima SDB.
Prema Spasićevim rečima, Služba je u to vreme počela da gubi kontrolu nad kriminalcima, koji počinju da se vraćaju u zemlju i da se po Beogradu organizuju u gangove. Stvaranjem kriminalnih organizacija započinju i prvi međusobni obračuni. Solo-igrač Ranko Rubežić započeo je prvi vatreni obračun u Beogradu. On je ispalio nekoliko hitaca u noge dvojici mlađih kriminalaca, koji više nisu među živima, Jovi Simendi i Mirku Vasiljeviću. Nakon nekoliko spektakla Ranka Rubežića, koga su zvali Dač Šulc, održan je tajni sastanak bosova beogradskog podzemlja, gde je dogovorena njegova likvidacija. To je bila prva od kriminalnih likvidacija, koje su kasnije zapljusnule beogradski asfalt.
Ubistvo Andrije Lakonića u kafiću 'Nana' na Senjaku, 23. marta 1990. godine, za koje je bio optužen pa oslobođen Darko Ašanin sa svojom grupom, prvi put je u javnosti otvorila pitanje veze tajne policije i kriminalaca.
- Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović iskoristio je ovo ubistvo kako bi se obračunao sa tajnom policijom, na čijem čelu se nalazio Hrvat Zdravko Mustać. Prema Spasićevim rečima, Bogdanović u to vreme nije ni sanjao da će za nekoliko meseci i sam morati da stupi u kontakt sa podzemljem koje mu je bilo potrebno za stvaranje parapolicijskih snaga. On i Željko Ražnatović Arkan u to vreme viđani su zajedno u loži na utakmicama Crvene zvezde. Rezultat tih razgovora bio je da je Arkan ubrzo dobio Erdut za obuku svojih dobrovoljaca.

Željko Ražnatović Arkan, Đorđe Božović Giška i slikar Dragan Malešević Tapi su krajem osamdesetih godina, uz pomoć Službe, otvorili čuveni noćni klub 'Amadeus' . Giška je tada bio u zatvoru, a Tapi je bio glavni menadžer kluba.

 Ubrzo je ustanovljeno da se osim normalnih poslova kluba razvijaju i drugi poslovi, koje, kako tvrdi Spasić, Služba nije mogla da dozvoli. U Nemačkoj je tada uhapšen izvesni Žika Živac sa 10 kilograma heroina, za koji je izjavio da ga je dobio u 'Amadeusu' sa zadatkom da ga prebaci u Nemačku. 
Posle ove informacije, klub je zatvoren.

Beogradsko podzemlje bilo je veoma solidarno u inostranstvu. Dokaz za to je i nekoliko spektakularnih bekstava naših kriminalaca iz stranih zatvora. Arkan i Giška u to vreme helikopterima su iz zatvora izvukli izvesnog Koleta, koji je bio u zatvoru u Holandiji. Kada je Arkan u Švajcarskoj zaglavio u zatvoru, izvukli su ga pripadnici beogradskog podzemlja, tako što su mu omogućili da preskoči zid. Arkan se, po preskakanju zatvorskog zida, odmah javio Službi u Beograd i rekao da stiže za 24 sata. Niko mu nije verovao, kaže Boža Spasić, ali on se sutradan pojavio u Beogradu.

уторак, 08. август 2017.

Najstrozu kaznu izdrzava 82 osudjenika

Po pisanju Kurira od ukidanja najstrožije, smrtne kazne u Srbiji, 2002. godine, sudovi su izrekli više od 80 presuda sa maksimalnom zatvorskom kaznom od 40 godina zatvora.

U Upravi za izvršenje krivičnih snakcija rečeno je da u Srbiji trenutno ovu najstrožiju kaznu služe 82 osuđenika, među kojima nema žena.
Smrtna kazna u Srbiji je primenjivana od nastanka moderne države 1804. do 2002. godine, kada je u februaru 2002. izmenjen Krivični zakon tako što je iz njega izbrisana smrtna kazna.

Poslednje pogubljenje streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992, a poslednje smrtne presude su izrečene 2001. godine. Važećim Ustavom iz 2006. godine proklamovano je da je "ljudski život je neprikosnoven i da u Republici Srbiji nema smrtne kazne".

Nakon ukidanja ove vrste sankcije, za najteže zločine, tačnije krivčno delo - teško ubistvo, zakon je propisao kaznu zatvora od 30 do 40 godina.

Među osuđenima na maksimalnu zatvorsku kaznu ima klasičnih kriminlaca, pripadnika državne bezbednosti, bolesnih umova koji su počinili najgnusnuje zločine nad ljudima i decom...

Od plaćenih ubica tu je Željko Milovanović koji je osuđen zbog ubistva hrvatskog novinara Ive Pukanića i njegovog saradnika Nike Franića u Zagrebu 2008. godine.

Među onima koji su delovali iz nekih drugih interesa i učestvovali u likvidacijama važnih političkih ličnosti tu su nekadašnji pripadnici Državne bezbednosti Radomir Marković i Milorad Ulemek Legija, kao i nekoliko pripadnika Jedinice za specijalne opreacije.

Za teške zločine nad decom na 40 godina zatvora osuđeni su Dragan Nikolić Čombe (52) koji je brutalno ubio Tamaru Ivanović (13) u novembru 2005 u Padinskoj skeli, zatim Mališa Jeftović koji je svoju pastorku Katarinu Janković (3) pretukao na smrt u julu 2005. u Zvezdarskoj šumi.

Proteklih godina osuđeni su i monstrumi kao što su Dragan Đurić iz Surčina koji je u noći između 25. i 26. jula 2014. godine oteo, silovao i ubio 15-godišnju Tijanu Jurić iz Subotice, a tu je i Darko Kostić koji maksimalnu kaznu sluši zbog silovanja i brutalnog ubistva 14-godišnje Ivane Podrašcić u julu 2014. godine.

Poslednji osuđeni na ovu kaznu je Vladica Rajković iz Vratarnice kod Zaječara, kome je Apelacioni sud u Nišu proslsog meseca potvrdio kaznu zbog silovanja i ubistva trogodišnje Anđelije Stefanović.

Svi oni svoje kazne služe u najstože čuvanim zatvorima u Srbiji kao što su požarevačka "Zabela", KPZ Beograd, poznat kao "Nova skela" i KPZ Niš.

U Upravi kažu da svi osuđenici bez obzira na visinu kazne, prema Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija imaju pravo na posetu dva puta mesečno.

U posetu im može doći supružnik, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji i ostali srodnici.

U zavisnosti od ponašanja na izdržavanju kazne i strogosti zatvora u kome kaznu služe mogu imati i druge beneficije, pa zatvorske ćelije mahom dele sa drugim osuđenicima.

U Upravi kažu da smeštaj sa drugim licima nije uslovljen visinom kazne, te da ćeliju mogu deliti i sa osuđenicima koji izdržavaju manje kazne.

Ipak i pored brutalnosti koje su izvršili, i ovi osuđenici imaju pravo da posle odslužene dve trećine zatvorske kazne od suda molbom traže za uslovni otpust.

Oni, shodno zakonu, mogu posle 26 godina i osam meseci provedenih iza rešetaka na uslovnu slobodu, ali takvih slučajeva za sada nema, pa se ni ne zna kako će sudovi na takve zahteve odgovarati.