Ukinuto 12.000 presuda!

Zanimljiv članak danas u Novostima :

ČETIRI apelaciona suda u Srbiji ukinula su prošle godine i vratila na ponovno odlučivanje oko 12.000 prvostepenih presuda. U poređenju s ukupnim brojem rešenih predmeta po žalbi, to je čak 20-22 odsto, zavisno od suda. Poređenja radi, do devedesetih godina ovaj procenat nije prelazio devet, a bilo je sudija kojima je ukidano tek dva do tri odsto odluka! Slična situacija je i u građanskoj materiji, i to u sva četiri apelaciona suda - u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu.

- Imajući u vidu da je obaveza drugostepenog suda da uvek ukine prvostepenu presudu ako postoji bitna povreda postupka ili kada je činjenično stanje u prvostepenom postupku pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, nalazim za potrebno da skrenem pažnju javnosti da bi održavanje takve prvostepene odluke na snazi značilo da je žalbeni sud postupio suprotno zakonu - rekao je Milojević.

Mada u Komitetu pravnika za ljudska prava ovakvu situaciju u srpskom pravosuđu ocenjuju alarmantnom, i mada je jasno da petina vraćenih presuda podrazumeva dodatna odugovlačenja postupka i veće troškove za srpsko pravosuđe, Dragana Boljević, predsednik Društva sudija Srbije, kaže da podaci zabrinjavaju, ali da ipak nisu alarmantni.

- Kada je beogradski Apelacioni sud izašao sa podacima, mogli su se čuti komentari da se presude ukidaju nestručnim nereizabranim sudijama koje su odlukom Ustavnog suda vraćene na posao. Ovo ne odgovara činjenicama, jer su ove sudije vraćane tokom 2012. i prošle godine. Dakle, one nisu mogle u tako kratkom roku da održe suđenje i sačekaju žalbeni postupak i odluku apelacionog suda - objašnjava Boljević.

“PINGPONG“ EFEKATSVRHA ukidanja prvostepenih presuda i vraćanja na ponovno odlučivanje nije samo da se poprave učinjene greške, već i da žalbeni sud deluje edukativno na prvostepeni. To je važno za razvoj sudske prakse, smatra Škulić. - Da ne bi došlo do „pingpong“ efekta da sud stalno vraća predmet na ponovno odlučivanje, a da prvostepeni nanovo donosi istu presudu, ZKP propisuje da ako se dva puta ukine presuda u istom predmetu, sud je ne može vratiti na ponovno odlučivanje, već je dužan sam da presudi. Tako se sprečava dalje odugovlačenje postupka.

Takođe, dodaje da svako ima pravo na grešku, pa i sudija. Zato i postoji pravni lek (odnosno mogućnost žalbe), kao što u medicini uvek postoji i mogućnost traženja drugog mišljenja. Osim toga, to što je neka odluka ukinuta ne znači automatski da nije bila pravilna, da će se neko naći van rešetaka, ili da će sa izlaskom iz pritvora biti oslobođen. To samo znači da su napravljeni procesni propusti, da je presuda nepravilno obrazložena ili da je došlo do grešaka kod izvođenja dokaza.

- Činjenica je da je do pre dve decenije broj ukinutih presuda bio jednocifren, posebno u krivici, gde smo imali dobro pripremljene tužioce, pa je sudiji bilo lakše. Broj ukinutih presuda počeo je da raste devedesetih, a posle 2000. je kod mnogih sudija premašio 20 i više odsto. Vrhovni sud je zato 2005. doneo orijentaciona merila u krivičnom postupku, po kojima se sudija smatra odličnim ako ima do 15 odsto ukinutih presuda. Došli smo do toga da bismo maltene ostali bez sudijskog kadra da su merila bila stroža - objašnjava Boljević.

Po njoj, veliki procenat ukinutih odluka rezultat je pritisaka pod kojima radi naše pravosuđe, i zahteva da se u što kraćem roku donese što veći broj presuda. U takvim uslovima sudije rade sve nekvalitetnije, i nemaju ni vremena, ni želje za obukom.

- Pravosudni sistem zahteva stabilnost, a naše društvo je već dve decenije u nestabilnom stanju. Onaj ko je pritisnut traži lakši način da preživi - zaključuje Boljević.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić smatra da broj ukinutih presuda raste zbog velikih rezova i u pravosuđu i u zakonodavstvu u poslednjih deceniju i više, ali i zbog odlaska najboljih iz branše.

Zbog katastrofalne ekonomske situacije, od početka devedesetih pa nadalje stalno imamo tendenciju odliva iskusnih pravosudnih kadrova. Oni napuštaju sudove i odlaze da se bave bolje plaćenim poslovima, najčešće u advokaturu. Da stvar bude gora, od 2000. država počinje da luta u odnosu na zakonodavnu aktivnost. Brzopleto se donose zakoni, često radikalno drugačiji od dotadašnje pravne tradicije, pa se posle menjaju i po više puta godišnje.

Sudije postaju nesigurne u primeni takvih zakona, naročito ako su oni loši. Škulić navodi, često kritikovan, Zakon o krivičnom postupku iz 2011, koji je „čedo“ tadašnje vlasti, ali nekako preživljava do danas:

- On ne samo da predstavlja raskid sa našom dosadašnjom pravnom tradicijom, kao bizarna mešavina američkog krivičnog postupka i onog u Haškom tribunalu, već je i prepun grubih pravno-tehničkih nedostataka.

More propisa, neiskusni kadrovi, odliv mozgova, cunami starih predmeta, različiti pritisci - sve su to razlozi zbog kojih se srpsko pravosuđe stalno nalazi pod lupom nezadovoljne javnosti. Posle okončanja svih reformi, sudije će valjda sada odahnuti i početi ozbiljno da rade. Rezultat će valjda biti i manji broj ukinutih odluka.