Poligraf

Kako danas izgleda rad sa poligrafom na javnoj političko-policijskoj sceni ispitivala je ovih dana novinarka Danijela Vukosavljevic iz lista Politika. Raznim povodima, saznajemo sve učestalije da je neko bio ili da će biti na poligrafu. Ima i onih koji se sami nude i pozivaju na ovaj test. Poligraf je, čini se, postao baš moderna sprava.

Da li je detektor laži od jednog policijskog ovlašćenja u istrazi zapravo postao „pomagalo” za obračun među političko-policijsko-tajkunskim klanovima i čini se, vrlo moćno sredstvo političke manipulacije?

Jedan od poslednjih primera korišćenja i javnog pominjanja ove sprave je slučaj Beka.

Poligrafsko testiranje je upotrebljeno i u rasvetljavaju pokušaja ubistva srpskog biznismena. Do sada je na detektoru laži testirano više od deset osoba. Ipak udarna vest u domaćim tabloidima pre neki dan bila je da je Stanko Subotić, biznismen koji živi u Ženevi, odbio poligrafsko testiranje u istrazi napada na Beka. Subotić je saslušan kao građanin i negirao je da ima bilo kakve veze sa ovim slučajem.

Ovim povodom, na portalu „E-novine” podsećaju na slučaj poligrafskog ispitivanja Dragana Markovića Markonija, bivšeg zamenika direktora Bezbednosno-informativne agencije i nekadašnjeg državnog sekretara u MUP-u, u slučaju istrage protiv Dragoljuba Peurače, zbog sumnji na primanje mita. Kao jedan od mogućih razloga zbog kojih je Subotić odbio testiranje na detektoru laži, ovaj internet portal navodi da su Markoviću namenski postavljana dvosmislena pitanja zbog kojih je on „pao” na poligrafu.

Objavljivanjem informacije o Subotiću najavljeno je saslušanje i poligrafsko ispitivanje Miroslava Miškovića, vlasnika „Delta holdinga”. Mišković je dao iskaz u policiji takođe kao građanin, navodeći da nema nikakvih problema sa Bekom i da su njih dvojica prijatelji. I on je odbio poligrafsko testiranje.

Da li to znači da su Subotić i Mišković osumnjičeni da stoje iza napada na biznismena Milana Beka? Naravno da ne znači. Odbijanje poligrafskog testiranja, navode u policiji, potpuno je legitimno i ne povlači nikakve zakonske posledice. Svako uz pristanak može da bude podvrgnut ovom testu, a on je samo smernica u istrazi – nije dokaz. Međutim, u dosadašnjoj praksi važilo je nepisano pravilo da onaj ko odbije testiranje na poligrafu nešto krije, dok pristanak i „prolazak” ovog testa, „skida” sumnju sa ispitanika. Da li je to baš tako?

Setimo se nedavnog slučaja „Papaja”. Darko Šarić, kojem se sudi za šverc kokaina iz Južne Amerike i pranje novca, optužio je Rodoljuba Milovića, bivšeg načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a da je kao „general Papaja” od narko-klana uzeo 7,4 miliona evra. Obojica su ovim povodom ispitivani na detektoru laži, a iz policijskih izvora se saznalo da su „prošli” poligraf.

Kako je to moguće – mnogi su zapitali. Zatim su stručnjaci upućeni u ovu problematiku objasnili da rezultati testiranja na detektoru laži zavise od formulacije pitanja, koja se postavljaju.

Kriminolog Zlatko Nikolić, viši naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja smatra da je poligraf odavno prevaziđen kao istražna metoda. On navodi da test na detektoru laži nije dokaz na sudu, što govori o validnosti poligrafskog ispitivanja. Samim tim „mahanje” poligrafom u javnosti eluje smesno.

U policiji navode da je poligrafsko testiranje najjednostavniji način da se osoba eliminiše iz postupka i da ono znatno ubrzava proces istrage. Najčešće se na detektor laži pozivaju oni do čijih imena u istrazi policija stiže operativnim radom. Univerzalna pitanja za poligrafsko testiranje ne postoje.

Za svakog ispitanika sastavlja se poseban test, a na početku takozvano test pitanje, o nečemu što ispitanik zna a veruje da to policija ne zna. Tako se dolazi do tačne reakcije koja potom služi kao uzorak ponašanja.

Suština je da poligraf ne otkriva laž kao takvu, već registruje odgovarajuće fiziološke reakcije za koje se smatra da su kod konkretnog čoveka tipične manifestacije uzbuđenja i stresa, koji nastaje kada se ne govori istina u odnosu na određeno pitanje.

Poligraf meri krvni pritisak, puls, ritam disanja – gde se razlikuje grudno i stomačno disanje. Test uglavnom počinje kontrolnim ispitivanjem da bi se proverilo kako osoba reaguje na postavljena pitanja i kako se kod njega manifestuje stres, kada ne govori istinu.

Da bi rezultati poligrafskog testiranja bili tačni, ispitanik bi trebalo da bude odmoran, sit i naspavan. Nagon za hranom ili spavanjem jači je od straha, pa se rezultati testiranja u ovakvim slučajevima ne mogu uzeti kao merodavni. Ne testiraju se osobe sa psihofizičkim smetnjama u razvoju i one pod dejstvom alkohola, droga i sedativa.

Prema Zakonu o policiji i Pravilniku o policijskim ovlašćenjima, na detektoru laži može da bude testirana osoba od koje policija traži određena obaveštenja, uz njen napismeni pristanak. Takođe, ovo testiranje i pored potpisanog pristanka u svakom trenutku može da bude prekinuto, ukoliko ispitanik to zahteva.

Ova sprava korišćena je u rešavanju nekih od najtežih slučajeva. U slučaju „Bajmok”, kada se tragalo za maloletnom devojčicom koja je svirepo ubijena, poligrafski je ispitano na desetine osoba – osumnjičenih i onih za koje se sumnjalo da nešto znaju u vezi sa slučajem. Kada je uhapšen osumnjičeni za ubistvo devojčice, on je testiran na poligrafu. Saznalo se da je „pao” na svim pitanjima o nestanku i ubistvu nesrećne devojčice. Ipak, da policija nije imala druge, materijalne dokaze protiv osumnjičenog, on ne bi mogao da bude procesuiran.

Tracking ID UA-57413442-1