Osvetljenim hodnicima visi poneki novogodišnji ukras. Čuju se televizori iz ćelija sa svih strana, a ekipa Telegrafa sa osuđenicima najvećeg pritvora na Balkanu u kuhinji dočekuje prve minute Nove godine
Foto: Marko Todorović
Nekoliko sati deli nas od Nove godine. U prolazu možemo da sretnemo samo “kampanjce”, kojima je ostalo da kupe još detalj, dva ne bi li upotpunili večernju toaletu. Većina je uglavnomu toplim, ukrasima prošaranim domovima. Spremaju se da izađu, ili polako (krišom od sebe samih) gustiraju vino, pečenje i rusku salatu na koje bi trebalo da se “bace” tek oko ponoći.
Ekipa Telegrafa, međutim, žuri u nekom drugom pravcu. Spremamo se da najluđu noć provedemo sa zatvorenicima najvećeg pritvora na Balkanu – Centralnog zatvora u Beogradu.
Prilazimo četvorospratnoj zgradi, na kojoj se ni po čemu ne vidi da je večeras posebno veče. Pomalo nas zastrašuje tišina na koju nailazimo. Možda zato što isuviše odudara od gradske euforije kroz koju smo se prethodno jedva probili.
No, to je samo strah od nepoznatog, koji odmah na ulazu, širokim osmesima i srdačnim obraćanjem “razbijaju” komandiri. Nakon uobičajene provere, laganim korakom uz “britansko razbijanje neugodne tišine” pričom o tome kako je napolju za ovo doba godine odista divno vreme, prolazimo uske hodnike.
Još uvek nigde ukrasa. Kažu nam da će ih biti do ponoći. Ništa preterano. Eto, tek da se zna da je Nova na pragu.
Za sobom ostavljamo ćelije, koje nas podsećaju na one iz američkih kriminalističkih serija na Prvom programu od deset.
Zamandaljena klasična puna vrata sa uskim prorezima. Iza se čuje priča zatvorenika… Smeju se… Poneki kašlju… Ima ih ukupno 900, saznajemo od obezbeđenja, a ćeliju deli po njih dvoje, četvoro, negde i po šestoro.
- Ima samo jedno pravilo kojeg se držimo. Ćeliju ne smeju da dele pritvorenici, koji su u zatvoru zbog istog krivičnog dela – objašnjava nam Zorana Vučićević portparol Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde dodajući da su muškarci, žene i maloletnici odvojeni.
Pomalo romantično, očekivali smo da će barem u novogodišnjoj noći zatvorenici sedeti zajedno. Međutim, u Okružnom zatvoru nema zajedničkih prostorija.
Jedino gde osuđenici mogu da se vide je – tokom jednočasovnih prepodnevnih i poslepodnevnih šetnji, i u kantini.
Ekipa Telegrafa u kuhinji se sreće sa osuđenikom M. J. Upravo je oprao sudove i zadovoljno brišući ruke o dugačku posivelu kecelju prilazi kako kaže “malo da dane dušom” sa nama.
Uživao je u specijalnoj novogodišnjoj večeri. Na meniju su, saznajemo, bili pečenje i kolači.
- Uh što mi je legla torta noćas, k’o nikad! Navalio sam k’o da nikad u životu jeo nisam – priča nam uz osmeh M.J., koji je ovde već nekoliko meseci zbog kako kaže “umešanosti u krađu nekih tamo šahtova”.
- Ma, otkupio sam šaht od druga. Bio mi je to najbolji drug. Eh, što ti je život! A, nisam znao da ga je ukrao, majke mi! – objašnjava nam ovaj osuđenik preskačući odmah na vedriju temu.
- A, danas mi bila žena u poseti. Donela mi i ukrase, da malo “sredimo” ovu našu “drugu kuću”. Ma, sve mi je lako kad znam da ću za Božić biti sa njom. Puštaju me, ja sam svoje odslužio!
Za naš sto uskoro seda i 28-godišnji osuđenik V.K. Ćutljivi momak upravo je završio sve što je imao u vešernici, te svraća malo da proćaska sa nama.
Neće da deli svoje “grehove”, a moraće kaže da leži ovde još najmanje godinu dana.
- Ma, svejedno mi je što je Nova godina, kad mi je svaka ista! Više ih i ne razlikujem – iskren je. Priča, a nema snage da podigne pogled.
Čini se, nema još dovoljno poverenja da bi se u potpunosti opustio. Iako je atmosfera prilično opuštena, naročito nakon što se u daljini čuju prve petarde koje najavljuju ludnicu u “slobodnom svetu”.
- Ima, ipak, nešto što izdvaja ovu od drugih noći – prekida najednom V.K. tišinu – Večerasnema gašenja svetla! Ima da gledam televiziju dok mi se oči same ne zatvore! Imam onaj lep, ravan televizor, okačen na zidu, a biće dobrog programa… Pa, Nova godina je! Neću da gledam one “stranjske” filmove, gledaću ove naše! Ih, kad bi bilo nešto sa Pavlom Vuisićem.
Minut je do dvanaest. U daljini se čuje pucnjava, u zatvoru – smeh, poneki muški zvižduk, kao na utakmicama i odbrojavanje.
Skoro sinhrono zatvorenici iz svojih ćelija odbrojavaju.
- Deset, devet, osam….. tri, dva jedan! Srećna Nova godina! – odjekuje na sve strane.
Pitamo komandire da li je ovako svake godine? Odgovaraju da nema pravila i da je svaka grupa zatvorenika drugačija i posebna na svoj način. Ovi su, kaže za sada – dobri.
- Ne prave mnogo problema – dodaje uz osmeh jedan od komandira.
Žagor se ne smiruje, a sagovornici nas napuštaju. Kažu, red je da svojima u ćeliji čestitaju Novu.
- Ja nisam još otvorio vanredni paket. Odobrila mi Uprava da ga dobijem, pošto je Nova, a ja ga ostavio za iza ponoći da imam čemu da se obradujem – odlazeći dobacuje V.K.
Vraćamo se istim putem, a kao da je drugi… Hodnici osvetljeni, tu i tamo nonšalantno visi poneki ukras, čuju se televizori, iz jedne od ćelija dopire Cecina “Pustite me da ga vidim”, a iz one najbliže nam neko, onako u prolazu hrapavim glasom dobacuje: “Srećna i vama Nova”!
- Hvala Petre – odgovara komandir koji nas prati.
Taman što smo odgovorili, već smo napolju. Eho zatvorskog žamora i dalje odzvanja u ušima. Odjednom nam nije onako toplo kako nam se na ulasku učinilo. Napolju je prava zima. Nimalo, čudno, pa Nova godina je!
Нема коментара:
Постави коментар